LEGENDA O KNJIŽIBABI
Legenda kaže da ozbiljna knjigovodstvena agencija mora obavezno u svojim redovima da ima groznu, strašnu, opasnu: Veliku Knjižibabu!
Bez Knjižibabe, prosto, ništa nije kako treba. Uvek nešto fali, nešto se ne slaže, porezi nikada, ali baš nikada, nisu dobro obračunati. Niko nije zadovoljan, ni klijenti ni knjigovođe, stalno je prisutna neka neprijatna tenzija koja redovno dovodi do svađa i problema koji se najčešće završavaju na sudu. Kada je Knjižibaba prisutna, vlada mir i sve je na svom mestu, bilansi su usaglašeni, porezi obračunati u pravoj meri.
Ljudi čista srca, koji žele svojim radom da zarade za pristojan život, oni u Knjižibabi vide pouzdanog saradnika, nekoga na koga mogu da se oslone u rešavanju problema, i stalno bi s poštovanjem govorili “moj knjigovođa je rekao ...”
Oni puni zlih namera, koji lažima pokušavaju da steknu bogatstvo, oni bi u prisustvu Knjižibabe počinjali da se tresu od straha. Osećali bi da su prozreni, da njihove prevare postaju javne i da više nemaju kud.
Knjižibabu možete potražiti u mračnim, najtamnijim dubinama knjigovodstvene agencije, u kancelariji koja više liči na magacin otpisanog inventara nekog preduzeća prošlog veka, iza gomila registratora, hpra hiljada i hiljada papira, nebrojeno kutija sa novim, starim i prastarim obrascima, obrascima koji čekaju dan kada će ipak nekome zatrebati i biti upotrebljeni, iza nekoliko iskorišćenih i par potpuno novih, neupotrebljenih kompjutera, najmanje pet televizora (do kojih su bar dva trajno pokvarena, dva uključena i prikazuju isti program-poželjno sa najvećim bojem aktuelnih vesti i vremenskih prognoza, a treći prikazuje muzičke spotove najnovije generacije), tu, daleko od ulaznih vrata nalazi se kutak u kome radi Knjižibaba. Onaj koji bi nekako uspeo da dođe dotle, preskačući monitore i kutije polu potrošenih olovaka, obavezno bi zatekao praznu stolicu. Sto ispred stolice, tačnije kraj jako dugačkog konferencijskog stola, stola koji je pretrpan i uopšte se ne vidi jer je prekriven ranije pobrojanim stvarima, odavao bi da je tu neko bio baš trenutak ranije. Dva ogromna monitora obavezno prikazuju neverovatnom količinu brojki, a u uglovima tih monitora može se primetiti da je na svakom otvoreno po najmanje dvadest i pet prozora. Kompjuteri tiho zuje, na stolu je polu ispijena velika šolja ledeno hladne kafe, sendič dva puta zagrižen i tanjir sa potpuno trulim voćem. Posetilac bi odjednom shvatio da je taj sto potpuno uredan. Nešto bi mu govorilo da je sve na svom mestu i odjednom bi mu se ukazalo potpuno prazno mesto na koje treba da ostavi donesene papire. Svi koji dolaze kod Knjižibabe obavezno donose papire. Poneko bi pokušao nešto da pita. Odgovor bi mu došao posle dramske pauze, negde iz dubine prostorije, polako, tiho i pomalo sablasno. Svi bi osetili „nešto“. To “nešto” je ili potpuno spokojstvo i spoznaja da tu mogu da reše sve svoje probleme ili bi ostili neopisivu jezu koja bi brzo prelazila u paniku i želju da se tu više nikada ne vrate.
Niko nikada nije video Knjižibabu izbliza. Zli ljudi tvrde da je to smežurana, pogrbljena spodoba. S obzirom da su bežali trčeći koliko ih noge nose, nisu bili u prilici da detaljno ispričaju svoje iskustvo. Drugi bi, naprotiv, tvrdili da je Knjižibaba žena neizmerne lepote, vitka, duge svetle kose ali da su je videli iz daljine, na drugom kraju sobe. I tu nastaje dilema, jer su postojali i oni koji su kategorički tvrdili: “moj knjigovođa tj. Knjižibaba, je muškarac neizmerne lepote, vitak, duge svetle kose.” I jedni i drugi bi se složili da su dobili pravi odgovor, savet koji im je pomogao da više zarada i da svi oko njih budu koliko-toliko zadovoljni (uključujući i poreznike).
Takođe, legenda kaže da Knjižibaba poseduje neizmerno bogatstvo. Priča se da je počela od nule, a da sada poseduje toliku imovinu da može da kupi šta hoće i koga hoće. Ali, ona je ipak skromna i svoje blago čuva za dan kada će mesto prepustiti nekoj novoj, mladoj Knjižibabi, a ona će krenuti na put po poreskim rajevima o kojima svaki knjigovodja sanja da će ih jednog dana zaista videti svojim očima.